Razlike između junaka

Hasan-aga i Banović Strahinja su karakterno dve neuporedivo različite ličnosti.

Hasan-aga je srdite prirode. Koren njegove surovosti je u odnosima u kojima je stasavao, a koji su izrazito patrijarhalni. On je muž-gospodar i nema suprugu već robinju. Iako je znao da je ženi zabranjeno da mu vida rane, željan ljubavi i društva, a takođe videvši kroz bojevanja da život može biti i drugačiji, liberalan i slobodniji, on je hteo da zanemari zakone i iskrojio je unutrašnji sukob, koji je bio koban.

Osudio je Hasanaginičin stid, a stid je bio deo njenog bića. Nije pokušao da je opravda. Sebičan je, gord. To što ona nije delala i što je ćutala nije značilo da ništa ne oseća. Hasan-aga je žrtva tragičnog nesporazuma. Iza njegovih grubih reči naslućuju se velika osećanja. Ali višestruko nagomilana, ali neispoljena ljubav je imala razorno dejstvo.

Dosledan sebi on daje razvod Hasanaginici i uzima joj decu. Njena udaja ga je dokusurila. Ona je atakovala na njega i na njihovu decu, ona ne mari za njih, tako je mislio. Našao se u situaciji iz koje nije mogao da izađe. Bez trunčice dostojanstva, plemenitosti, ubeđen u svoju zabludu, nije se pokajao što je bio nepravedan nego ju je ispunjen besom, prepun osude, napao još odlučnije označivši je kao majku srca kamenoga. Sa tog puta povratka nije bilo i iako svi nevini, svi su stradali, a Hasan-agi je ostalo jedino da zauvek na svojoj savesti nosi teret uništene porodice. 

U srpskoj epskoj poeziji prepunoj junaka malo je onih koji se ističu nečim više od odvažnosti, snage i gospodstva. Čak i u brojnim pesmama opevani i na pijedestal kao najsvetlije zvezde uzdignuti Jug-Bogdan i devet Jugovića pali su na testu, koji nema veze sa herojstvom onakvim kakvo je njima jedino poznato, pali su na testu čovečnosti. Te britke sablje nikada nisu spoznale ono što je Banović Strahinja.

Bio je netko. U moru jednoličnih, preslikanih likova strogo patrijarhalnog vremena isticao se svojom izuzetnošću. Iz malog mesta, a ipak veliki heroj, obrazovani poliglota, čovek manira, doteran i otmeno odeven, prepun poštovanja prema porodici. Pritisnut osećajem srama, ali i ogromne krivice jer je ostavio majku i vernu ljubu Turcima, on bez razmišljanja odlučuje da ispravi stvari, ali neočekivano je ostao bez pomoći tasta i njegove dece, koji licemerni i kukavični, ipak nisu bili dovoljno neustrašivi da se suprotstave hiljadama vojnika da bi povratili svoju ćerku i sestru. Ali kuraž Banović Strahinje je bez granica. I drugi su junaci, no on je veći. On je netko.

Napušten od svih i od besa gotovo slep, svesno je jurišao u smrt. Nije bilo povratka, ali morao je da odbrani svoju čast. Toliko je velikodušan da oprašta dug svom dervišu.  Plašilo ga je što je ostao sam, još jedan dokaz njegove netipičnosti. Imao je svoje slabosti, skroz ljudske,koje ga međutim samo još više uzdižu u našim očima.

Usud Banović Strahinje bila je izdaja. Ali suprotno vladajućim običajima i praksi, on, prepun razumevanja, nije stavio glavu svoje žene na panj, čak ni kada je izabrala neprijatelja, a ne njega. Ostavio je prostora ideji da ga je možda predugo čekala. Prvi je muškarac epske poezije koji od žene ne očekuje da se žrtvuje zbog izgubljene časti. Život je previše vredan, a Banović Strahinja ga je ipak stavio u ruke svoje ljube. Srce je kucalo za nju, bez obzira na neverstvo. On je voleo.  Za razliku od Jug-Bogdana i devet jugovića, darovao joj je oprost i pred sobom i Bogom ostao moralno besprekoran, još jednom dokazavši da je ljudska gromada i da herojstvo nije samo u odsečenim glavama, osvojenim gradovima i dobijenim megdanima, da su pravi junaci – junaci po maču, ali i u srcu.